Ples je trening za telo. Ali i za mozak.

Nekome je to muzika.

Ritam.

Sloboda.

Izlazak.

Nešto što te pokrene, ponese, izbaci iz glave sve ostalo.

A nekome potpuno suprotno.

Obaveza.

Pravila.

Koraci koje treba zapamtiti.

Neprijatnost što ne znaš gde ti idu ruke.

Partner kog treba da pratiš.

Ogledalo ispred sebe.

I ono možda najteže — izlazak iz zone komfora.

I jedno i drugo je tačno.

Možda je baš zato ples toliko zanimljiv.

Jer ume da bude i sloboda i disciplina.

I zabava i ozbiljan rad.

I nešto potpuno prirodno, ali i nešto što od tebe traži da naučiš da koristiš sopstveno telo na način na koji do tada nisi.

Posle toliko godina provedenih u sali, meni je upravo ta kombinacija možda i najlepši deo cele priče.

Jer dok plešeš, ne radi samo telo.

Radi i glava.

I to mnogo više nego što na prvi pogled izgleda.

Dok plešeš, menjaš pravac, prebacuješ težinu, držiš ravnotežu, kontrolišeš ruke, noge, držanje, disanje.

A glava u isto vreme prati muziku, pamti šta sledi, registruje prostor, reaguje na partnera ili grupu.

I sve se to dešava odjednom.

Zato ja često kažem da je ples jedna od retkih aktivnosti gde ne možeš baš da isključiš mozak i samo odradiš svoje.

Moraš da budeš tu.

Prisutan.

Ne moraš da znaš da bi došao

Ljudi vrlo često kažu:

Nemam ritma.

Nisam za to.

Drven sam.

Kasno mi je.

To slušam ceo život.

I svaki put mi je isto simpatično, jer niko ne kaže: „Neću da krenem u teretanu jer još nisam jak.“

Pa naravno da nisi.

Zato i krećeš.

Isto je i sa plesom.

Ne dolaziš zato što već znaš.

Dolaziš da vidiš kako tvoje telo reaguje na nešto novo.

Neko će brzo da uhvati.

Nekome će trebati više vremena.

Neko će se zaljubiti u to odmah.

Neko možda neće nikad.

I sve je to potpuno normalno.

Ples ne mora da vodi ni na takmičenje, ni na binu, ni na medalju.

Ponekad je sasvim dovoljno da ti prija što si se pokrenuo.

Telo radi, ali radi i glava

Ono što mi je kod plesa posebno lepo jeste to što nikad nije samo fizički.

Učiš korak.

Ali ne učiš samo korak.

Pamtiš redosled.

Slušaš muziku.

Pokušavaš da uhvatiš pravi trenutak.

Razmišljaš gde si u prostoru.

Ako plešeš sa nekim, moraš i njega da osetiš.

Da ne vučeš.

Da ne kasniš.

Da ne požuruješ.

Da nekad vodiš.

Da nekad pustiš.

I odjednom shvatiš da radiš mnogo više stvari nego što si mislio.

Zato mi uopšte ne čudi što se ples sve češće istražuje i kroz priču o ravnoteži, koordinaciji, mobilnosti i kognitivnim funkcijama.

Jer kad pogledaš šta čovek zapravo radi dok pleše, vrlo je logično da rade i telo i glava.

A postoji i ono što ne može baš lepo da se izmeri

To mi je možda i najvažnije.

Ljudi često dođu na čas puni svega.

Posla.

Telefona.

Poruka.

Obaveza.

Nervoze.

Ko zna čega sve.

I onda krene muzika.

I tih sat vremena moraš da budeš tu.

Ne možeš baš da vodiš pet drugih razgovora u glavi dok pokušavaš da shvatiš gde ti ide leva noga.

I to nekako očisti čoveka.

Ne rešava ti probleme.

Naravno da ne.

Ali ti da pauzu od njih.

Meni je to ogromna stvar.

I vrlo često vidiš po ljudima razliku između toga kako su ušli u salu i kako iz nje izađu.

Umorni jesu.

Ali nekako lakši.

I onda dolaze ljudi

Još jedna stvar koju sam vremenom počeo više da cenim jeste taj socijalni deo.

Danas možeš da provedeš ceo dan među ljudima, a da realno ni sa kim nisi bio.

Na plesu je to malo teže.

Moraš da pogledaš nekoga.

Da slušaš.

Da reaguješ.

Da pogrešiš pred njim.

Da se nasmeješ.

Da probaš ponovo.

I tu se vrlo brzo skidaju mnoge stvari koje nosimo sa sobom kroz dan.

Ko je čime došao.

Ko šta radi.

Ko koliko zarađuje.

Ko je kakvog statusa.

U sali te vrlo brzo svede na najjednostavniju stvar:

Možeš li da čuješ muziku i da se pomeriš zajedno sa nekim?

Meni je to lepo.

Da li ples menja svaki drugi trening?

Ne.

I ne treba.

Ne volim kad se od bilo čega pravi čudo.

Trening snage je važan.

Hodanje je važno.

Plivanje, trčanje, istezanje — sve to ima svoje mesto.

Ali ples ima jednu veliku prednost.

Mnogo ljudi ga ne doživljava kao obavezu.

I to je ozbiljna stvar.

Jer džaba najbolji trening na svetu ako ga mrziš i prestaneš posle tri nedelje.

Kod plesa često zaboraviš da zapravo treniraš.

Došao si zbog muzike.

Zbog društva.

Da naučiš nešto.

Da se malo skloniš od dana.

A usput si se oznojio, razmrdao, razmišljao, smejao i uradio nešto dobro za sebe.

Meni je to prilično dobra kombinacija.

Zato mislim da bi svako trebalo makar jednom da proba

Ne zato što će svako voleti ples.

Neće.

I ne mora.

Ali mislim da je lepo dati sebi šansu da osetiš kako izgleda kada telo i glava moraju malo da se dogovore.

Bez potrebe da budeš dobar.

Bez toga da se porediš sa nekim.

Bez ideje da mora nešto da nastane iz toga.

Samo da probaš.

Možda ćeš doći zbog muzike.

Možda zbog kondicije.

Možda zato što te je neko nagovorio.

A možda ćeš tek posle nekoliko časova shvatiti da ti je najviše prijalo nešto sasvim drugo.

To što si na sat vremena bio potpuno prisutan.

I meni je možda baš to najlepši deo plesa.

Pokrene telo, zaposli glavu i nekako malo utiša sve ostalo.