Imam dve leve noge.

„Imam dve leve noge.“

Ne znam koliko sam puta u životu čuo tu rečenicu. Verovatno dovoljno da počnem ozbiljno da sumnjam da anatomija nije baš onakva kakvu su nas učili u školi.

Najčešće je ljudi izgovore još na vratima, pre muzike, pre prvog koraka, pre nego što su uopšte pokušali. Kao malo upozorenje: nemoj mnogo da očekuješ od mene.

I svaki put mi bude simpatično, jer iza te rečenice uglavnom uopšte nisu problem noge. Mnogo češće je problem to što ne želimo da izgledamo smešno, što ne želimo da neko pored nas shvati brže i što smo navikli da u životu uglavnom znamo šta radimo.

A onda stanemo u plesnu salu i odjednom nemamo pojma gde nam ide leva noga.

Odrasli baš ne vole da budu početnici

Deca su tu, čini mi se, mnogo pametnija. Dete će da proba, pogreši, padne, ustane i uradi ponovo. Neće posle tri minuta da zaključi: „Mislim da ovo ipak nije za mene.“

Mi odrasli hoćemo.

Dođemo na prvi čas, pogrešimo dva koraka i već se izvinjavamo partneru, treneru, grupi, maltene i muzici.

„Izvini, stvarno sam katastrofa.“

A prošlo je možda sedam minuta.

Valjda smo kroz život toliko navikli da moramo da znamo šta radimo, da nam postane neprijatno kada se nađemo u situaciji u kojoj nešto tek učimo.

A baš tu, po meni, počinje ono zanimljivo. Ne kada ti sve ide, nego kada sebi dozvoliš da ti neko vreme ne ide. Da pogrešiš, da se nasmeješ sebi, da probaš ponovo i da ne moraš odmah da budeš dobar.

Zato mi je danas rečenica „imam dve leve noge“ zapravo draga. Jer najčešće znači samo:

„Nikada ovo nisam radio i malo me je strah kako ću izgledati.“

A to je sasvim u redu.

Niko nije došao na svoj prvi čas kao plesač.

Svi smo jednom morali da napravimo prvi korak.

Ivan Mileusnić